„Običnog čoveka ne interesuju političari. Ni političare ne interesuje običan covek.“ kaže aforizam. Jedan od prvih blogova ovde zvao se Promeni sebe i promenićeš svet oko sebe, na šta je kolega sa posla podsmešljivo prokomentarisao kako on ne vidi da se svet promenio. 
U kakvoj su vezi ove dve stvari?
Prethodnih dana sve je brujalo od predizbornih kampanja i politike. Izaći na izbore ili ne. Glasati za ovog ili onog. I na kraju, ko god da pobedio, uvek dobijemo isto. Jer ljudima na vlasti nije stalo do nas. Jedina bitna stvar političarima su oni sami i njihovi lični interesi. I u tom pogledu većina nas ne može previše da učini kako bi se tu nesto promenilo.
Svi smo mi u većoj ili manjoj meri robovi naših sujeta i strahova, a pogotovo oni koji sebe nazivaju našom „elitom“. Da se razumemo, ne isključujem sebe iz ove priče ni malo (niko bolje od mene ne zna koliko užasna osoba umem da budem). Ali to ne treba da nas spreči da se konstantno borimo da budemo bolji od sebe i da izađemo iz tog začaranog kruga. Na neki način, to je kao trčanje maratona. I možda ne možemo da promenimo neke velike stvari, ali zato svako od nas može da uradi nešto malo, da odvoji deo sebe i poboljša deo realnosti koja nas okružuje. To može da bude kroz trčanje u humanitarne svrhe, kao što je cela akcija sa BELhospicom kojoj je i posvećen ovaj blog. Ali ne mora da bude samo to. Odnesite višak stvari deci iz Svratišta. Udomite nezbrinutu životinju. Pomozite starijim sugrađanima sa kojim ste u zgradi ili odvojte pola sata da provedete društvo sa njima ako su ostali sami u životu. Izbor je vaš. Delić po delić, svako od nas može da učini stvari oko nas boljima. A onda će se to jednog dana sklopiti u puno veću sliku.
Zato i ima istine kad trkači kažu - Život je maraton. U toj borbi sa sobom, da izađemo bolji i jači savršeno se oslikava šta treba da radimo i u ostalim aspektima svog života. Da budemo bolji od onoga što jesmo i da se borimo da svet bude bolji od onoga što jeste.
Ja se borim za delić lepšeg sveta trčeći za BELhospice. 
Kako ćeš ti promeniti svet oko sebe?

Šest sati trke bilo je iza mene, trebalo je provesti na stazi još isto toliko vremena. Iako to deluje kao mnogo, meni je prva polovina trka prošla poprilično brzo. Naravno, nisam znao šta još sve može da me čeka i da li će mi se vreme odužiti. U svakom slučaju, na početku šestog sata planirao sam da promenim patike što je Anja iskoristila da me izmasira. Naravno, nisam se opirao. Ne bi ste ni vi ;)
imageTo mi je ujedno bila i najduža pauza koju sam imao na trci. U tom momentu su takođe pristigle i Lija (Ivana Todorović) i Duca iz BELhospica sa sve tortom u prilogu. Tortu u tom momentu nisam mogao da jedem (smazao sam je u slast na kraju trke), ali sam bio okružen pozitivnim ljudima i momentima, a to je vrlo značilo. Šesti sat je svakako počeo poprilično lepo.
Nakon povratka na stazu istrčao sam sa Anjom još nešto više od dva kilometra pre nego što je morala da se vrati poslu, a trku sam nastavio sa Tanjom Stojanovskom. U prvom delu teksta sam napisao da je ona bila moj heroj tog dana a evo i zašto.
Tanja je do kraja trke pretrčala 108 kilometara, ali ono što nisam znao u tom momentu je koliko je nekih problema imala pre trke i koliko su joj neke stvari teško pale. Pa ipak, izašla je taj dan na stazu, bila maksimalno pozitivna i nasmejana i uspela u svojoj nameri da pređe 100km. Respect!
Nakon Tanje, napravio sam krug sa Lijom i Ducom, dok su sa strane bodrili i lupali petake Filip, Tijana, Igor, Aca i Sonjita. Uz put je naišao i Nikola Jovanić sa čokoladnim bananicama. Prava okrepa u pravom trenutku :)
A onda, negde oko osmog sata, sumrak i hladnoća su se lagano spustili na Adu. Ljudi su polako krenuli kućama, trkači su se raštrkali po stazi i ostao sam sam. Od osmog do desetog sata sam najviše “šarao” sa tempom i gledao da nađem neko društvo. Najviše sam trčao sa Zoranom Prekogačićem. Zorana sam do tada znao samo sa facebooka, ali eto, konačno se ukazala prilika da se upoznamo i lično. Zoran je trčao slow&steady tempo tako da smo se povremeno razilazili, ali ipak smo se dovoljno puta sreli na stazi da se lepo ispričamo i pružimo podršku jedno drugom. image

Kako se bližio deseti sati, shvatio sam da ću planiranih 80 kilometara preći puno pre nego što sam očekivao. Kao i kod 42. kilometra i ovde sam planirao da istrčim maksimalno jako. Kad je garmin otkucao 79km, bacio sam se u juriš i 80. kilometar prešao za 4 minuta i 40 sekundi.
Do tad je već u potpunosti pao mrak, opet sam na stazi, stavio sam slušalice na uši, pustio laganu muziku i fokusirajući se na jedino što sam video ispred sebe, belu liniju na stazi, prepustio sam se trčanju. Bio je to vrlo “zen” momenat i vreme je proletelo pored mene. Dva puta sam morao da zastanem i rastresem list zbog ujeda psa od pre par nedelja, toliko se sećam, ali gde odoše skoro dva sata, nekako se i ne sećam. Valjda ih je pojeo mrak…
U završnim momentima trke sam znao da ne želim da zadnje kilometre pretrčim sam. Zato sam zastao zadnji put da sačekam Zorana i lagano smo krenuli da privodimo trku kraju.
Nekih 15 minuta pred kraj na okrepnoj stanici me je čekala Saša sa rečima: „Zeko, ja došla da te vozim kući posle trke.“
Ja se inače često šalim sa ljudima i govorim im kako su EMO(tivni). E, u tom momentu sam ja bio EMO i dirnut. Znao sam da su ljudi koji su u subotu došli na Adu imali i nekih svojih obaveza i nisam očekivao da će bilo ko doći po mene. Ali eto, Sale je bila pravi drug i laf iako ja često preterujem u svojim šalam sa njom.
Hvala Sale :)
Taj zadnji krug smo istrčali zajedno i sudije su nas uputile na kraći krug od 500 metara kako bi iskoristili zadnje minute da kompletiramo što veću kilometražu, a da to bude izmereno i onda je usledilo ludilo jer sam ja počeo da ubrzavam. Saša je prvo počela da proklinje mene i sve ostale trkače koji polude na kraju pa krenu da trče brzo, da obećava kako više nikada neće da trči sa nama završnice, a onda je krenula da viče: „Prolaz za Zeku! Pravi mesta!“ Da sam imao daha u tim momentima, verovatno bih umirao na stazi. Od smeha…
I tako je pao zadnji kilometar na trci.
11 sati, 58 minuta i koji kusur sekundi i pretrčanih 94.5 kilometara sa završnim tempom 4:37 - baš onako kako volim. Za prvu ultru od 12 sati, sasvim pristojno, prikupljena su sredstva za BELhospice, a znam da će sledeći put biti još bolje. Ja sam zadovoljan, a nadam se i svi ljudi koji su me pratili kroz pripreme svo ovo vreme i došli da me podrže tog dana.

image(da, znam da na slici piše 57 minuta, ali tokom presvlačenja sam slučajno upauzirao Garmin na nekih pola minuta-minut)

Epilog:
Subota, nedelju dana nakon ultramaratona, Ostružnica. Monstružničke mačke - Mihailo, Marko, novi regrut Dušan i ja izlazimo na stazu. Posle dva lagan treninga, vreme je za polumaratonsko trčanje po brdovitom terenu. 27. aprila trčaćemo na Beogradskom maratonu za BELhospice.
FLAME ON!!!

Pa dobro, prošlo je par dana od ultramaratona i mada se utisci još nisu sredili, treba ipak napisati nešto. Trčao sam 12 sati, ali toliko sjajnih stvari se desilo da mi se čini da je trka trajala 12 meseci. Ali da krenemo od početka…

Par dana pred trku je bilo najteže. Nisam trčao, na poslu je bilo par bolesnih kolega tako da je i mene krenula blago da lomi neka bolest i to me je iscrpljivao. Nalivao sam se čajevima, supicama i uskakao pod vreli tuš kako bih trku dočekao zdrav. Došao je i petak i nakon prepuštanja čarima carboloadinga u vidu lososa, testenine i sosa od spanaća spakovao sam se u krpe poprilično rano i onda…

…subota, pet sati ujutru!

Spremam se, odlazim na Adu, sve prolazi poprilično brzo. Iako znam da me čeka 12 sati trčanja, poprilično sam miran i dobro raspoložen.
Cilj koji sam stavio ispred sebe je bilo da istrčim barem 80 kilometara tog dana, ali takođe i da se ne iscrpim i ne povredim kako bih se za nedelju dana oporavio i vratio na stazu svojim dužinama.
U kafiću Na kraju sveta okupljaju se poznata lica - Goxy, Dragica, Miljurko, Filip Đokić koji debituje na ultramaratonima, Jovica, Tanja Stojanovska (po meni heroj tog dana), Kapulica, Boki Naćić, legendarni Darko Lukić i moje Monstružničke Mačke: Mihailo i Mare. Svi zajedno krećemo ka startu i nakon obaveznog fotkanja trka kreće.

Prvih 21 kilometar prolazi baš brzo i veoma veselo. Dobacujemo jedni drugima na stazi i bodrimo se, na stazi se čuju povici: „Idemooo Mačke!“ i „Monstružnicaaaa!“. Iz kontra smera u trku nailaze Olja, Darko Savić, Jugoslav i ostatak Ekipe za trčanje i navijaju. Da nije tako rano ujutro i da na Adi ima prolaznika, sigurno bi pomislili da smo odbegli ludaci, a ne trkači na ultramaratonu!
Na tridesetom kilometru sledi prvo presvlačenje i prva „pauza“ za jelo. Tada na Adu dolazi i Saša i koristim priliku da obiđem krug u njenom društvu jedem i popijem malo soka. Na kraju kruga me čeka i Ivana Ćosić, javlja se i odlazi da trči Roze trku koja se istovremeno dešavala na Adi.



Nastavljam da trčim, negde oko četvrtog sata je ponovo susret sa Ivanom, ali i sa gomilom drugih trkača: Ksenija, Mima, Ivana, Sonjita, Vesna. Lupamo petake jedni drugima u prolazu, pada i četrdeseti kilometar. Bližim se maratonu. Znam da želim da 42. kilometar istrčim jako i mada je on na poprilično samotnom delu staze u tom momentu nailazi jedan od trkača na 6 sati, inače neverovatno brz momak koji gazi kilometre u meni neverovatno jakom tempu za ultru od 4:50 min/km. Hvatam korak sa njim, prelazim 42.2km i vičem - Maraton! baš u momentu kada me Miljurko slika. 
Koristim sledeći krug da pojedem toplu supicu, okačim raport o napretku na fejsbuk i još malo se ispričam sa Sašom. U sledećem krugu kupim Filipa sa sobom, on je na 41. kilometru, te zajedno prelazimo njegovu maratonsku distancu i praćeni muzikom sa moje playliste i navijanjem ljudi kod okrepne stanice Filip postaje ultramaratonac!
U sledećem krugu mi se zakratko priključuje i Kaća te nastavljam opet sam. Vreme prolazi…
Pred kraj petog sata kod okrepne staze me čeka moja trkačka saborka sa Belhospice treninga Ksenija. Zbog Roze trke na sebi ima roze haljinicu i puca od pozitivnosti - kad ste trčali skoro šest sati, poznato lice sa kojim ste usklađeni u tempu i trčanju zaista puno znači. Krećemo da trčimo zajedno i konstantno ubrzavamo, kao da je trka tek počela.
A onda se na stazi pojavljuje i Anja. Ono što sam znao je da je prethodnih dana imala gomilu obaveza, da je vrlo malo spavala i da je i uveče čeka nastup. Iskreno, od svih ljudi, nju nisam očekivao tog dana i nadao sam se da će odvojiti ono malo slobodnog vremena što ima tog dana da se odmori. Grabim je za ruku i svi zajedno protrčavamo kroz šesti sat.

Polovina trke se završava, prelazim istu distancu kao i prošle godine, a ja i dalje imam snage da trčim… Kroz glavu mi prolazi: „Pa dobro, još samo opet ovoliko…“

Kilometri iza mene…

Do kraja priprema za ultramaraton ostalo je još 3 treninga. Do ultre još 9 dana. Verovatno sam mogao da puno više pišem na ovom blogu, ali obaveze, život i treninzi su se često puta isprečili…
No, postoje stvari koje moraju biti rečene.

A jedna od njih je - Hvala!
Hvala što ste putovali kroz pripreme samnom čitajući ovaj blog.
Hvala mojim prijateljima trkačima koji su me podržavali, trčali samnom neke zaista izazovne staze i kilometraže i kad niste morali, razmenjivali recepte i pričali o smislu života kad bih trčao opuštenije ili se postarali da se mentalno opustim i lepo provedem prilikom odlazaka u restorane na gurmansko eksperimentisanje internacionalnim kuhinjama.
Hvala i prijateljima netrkačima. Vi imate gomilu razloga da se ljutite na mene jer sam vas najmanje viđao tokom priprema, ali ste ipak shvatili koliko mi ovo znači i koliko je ovo bitno.
Hvala BELhospice timu. Vaš rad i trud me inspiriše i motiviše.
I naravno, hvala Milošu, Goranu, porodici Savić, L i Z (znam da ste hteli anonimu, vi ćete se prepoznati u ovim slovima, a ostajete anonimni), divnim ljudima koji će donirati novac BELhospicu za svaki kilometar koji budem pretrčao osmog marta.

Cenim i poštujem što ste stali iza mene i pružili mi svoju podršku. Flame on!!!

Kada pričam o trčanju, dva pitanja koja me ljudi pitaju su gotovo neizostavna.
Prvo - koju muziku slušaš dok trčiš? O tome sam već, naravno, pisao.
Drugo je - šta jedeš?

Rođen sam u Zrenjaninu, tj. u Vojvodini, što će reći da sam kao mali naučen na vrlo jaku hranu i na obilne obroke. To je, pre nego što sam počeo da trčim, ukombinovano sa još nekim faktorima, dovelo do poprilično velike kilaže. No trčanje je sve to promenilo. Organizam je sam počeo da traži promenu u ishrani. Neke stvari koje sam do tada jeo su jednostavno prestale da mi prijaju. I tako, malo po malo, moj meni se promenio za 360 stepeni.
Ono što uvek volim da napomenem - ono što ja jedem, je nešto što meni funkcioniše. To ne znači da to odgovara svakome.
Takođe, ja ne zagovaram vegetarijanstvo, veganstvo i slične stvari. Po meni, to su ekstremi, kao što je ekstrem jedenje samo mesa
Treća stvar, pojma nemam šta su to kalorije, ne brojim koliko ih unosim, niti koliko sam ih potrošio. Čitava opsesija oko ovih brojki, je po meni kontraproduktivna i mislim da se ljudi na kraju više bave cifranjem, a manje nalaženjem balansa u onome što jedu i kombinacija hrane koja prija njihovom telu.

Ali da se vratimo na prvobitno pitanje - šta jedem?
Evo primera kako izgledaju moji obroci danima kada treniram;
-doručak:
tostiran hleb od koprive ili tonus, premazan humusom, rotkvice i jogurt
Sendvič od ćuretine sa sirom, listovima španaća i jogurt ili čaj
voćni jogurt od avokada i banane
kajgana sa prazilukom


-ručak (uvek jedem do 12:30)
zeleno sočivo sa testeninom od soje i koprive i čeri paradajzom
losos sa sosom od spanaća i testeninom
proso sa karfiolom i karijem
pljeksavice od sočiva i krompira i hladni sos od jogurta, pavlake i začinskog bilja
rižoto sa prokeljom
domaća šakšuka
bareni karfiol u hladnom umaku od spanaća, listova karfiola i praziluka

-večera (nakon treninga)
odmah nakon trčanja popijem čokoladno mleko i nekih 30 minuta nakon toga pojedem kašu od blendiranog voća


Većina ovih recepata je vrlo jednostavna, jela se brzo prave i mogu da odstoje u frižideru koji dan, što ja koristim da nedeljom uveče napravim ručak za par dana unapred, po potrebi dodam nešto dan pred ručak i to ponesem na posao. U svakom slučaju bolje nego pekara ili bilo šta što postoji u ponudi u gradu :)
Sledeći put, par jela za dane kada nemam treninge…
U međuvremenu, koga interesuje kako se spremaju neka od ovih jela, rado ću podeliti svoje recepte sa vama…

image

Danas je bio verovatno najvažniji trening do sad - istračati 40 km u ugodnom tempu. Iskreno, imao sam veliku tremu za ovaj trening. Društvo nisam imao da me pogura ako padnem, distanca je blizu distance maratona, imao sam dva back to back treninga od 21km u toku nedelje i opet nisam spavao koliko sam planirao.

Pa ipak, ispostavilo se da u životu, lepši, lakši i ugodniji trening nisam imao.

Nekako se i sve poklopilo da bude 15.u mesecu, a postoji trkačka tradicija da se 15. trči u 5 ujutru (tzv 15. u 5). Ja naravno ne trčim svakog 15tog jer je to ponekad radni dan i to mi jednostavno ne odgovara, ali kako je u pitanju subota, mesta za izgovor nije bilo.
Alarm se oglasio u 4:30, ja sam brzo skliznuo  u trkačku opremu koja je bila spremna pored kreveta, i jedan musli bar kasnije, bio sam na ulici. Rutu sam okvirno isplanirao u glavi te potrčah u mrak. Iako sam stavi slušalice, muziku nisam pustio. Ne volim previše zvukova rano ujutru, a i retko imam prilike da trčim kroz Beograd prekriven tišinom. Staza je vodila od Zemuna na Novi Beograd, ka Brankovom mostu, kroz Terazije do Beograđanke pa okret, spust na Zelenjak i Savski kej i odatle ka mostu na Adi. 
Mosta na Adi je bila prava poslastica i uživancija. Nikad ga nisam pretrčao celog, na pomolu je bio zaista divan dan, sunce se tek pomaljalo iza zgrada i tu je nastao ovaj snimak. Nije baš najbolji, iz nekog razloga nema nema tonskog zapisa, ali se nadam da dovoljno govori.


Odatle je usledilo trčanje po Novom Beogradu, izlazak na Zemunski Kej (tu sam imao stajanje od par minuta, naišao je jedan divni Zlatni Ritriver pa smo se upoznali i izmazili pre nego što je otrčao nazad gazdi), neizostavna Gardoška uzbrdica i povratak na Galeniku.

Trening odrađen, osećaj nikad bolji, a dan je tek započeo…

Flame on!!!

Rekao bih da smo svi do sada konstatovali da jesam pomalo lud. Verovatno zbog toga najčešće trčim sam :)
U stvari, ne može se baš reći da u potpunosti trčim sam. U ušima su mi slušalice i društvo mi pravi muzika. 
Moje prve playliste sastojale su se od muzike koju najčešće slušam - metal. U startu je to bilo sasvim dovoljno. Trudio sam se da trčim što brže i trebalo je nešto da mi prži u ušima. Par meseci kasnije na listu su lagano skliznule neke još neobičnije stvari - japanski metal i rock. Iako ne razumem ni reč ovih pesama, japanci imaju neku suludu pozitivnu energiju dok sviraju i to je umale da me digne u napornim treninzima.
A onda je došao Novosadski maraton i tekst Ognjena Stojanovica u kojem je napisao da je pre početka trke slušao klasiku. I rekoh sebi: hmmmm…
Okej, klasika baš i nije moj fah ali mesec dana kasnije na Atinskom maratonu umesto moje pržeće playlist, pred početak trke sam učitao jednu totalnu drugačiju.
Ja i ne znam kako se ova vrste muzika zove - ako uopšte ima naziv. To je nešto što možete da čujete na trejlerima ili u filmovima sa epskom tematikom. Na engleskom kažu da je to Epic music ili trailer music.
U zadnjih par dana me je dosta ljudi me je pitao koju ja to muziku slušam dok trčim. Kapiram da je neobično, drugačije i da se verovatno ne sviđa večini ljudi, ali to je nešto što meni daje i mir i snagu dok trčim, što me ispunjava i uzdiže i čini kilometre lakšim čak i kada je teško…
And now without a further ado i present to you…

Empire Syndicate - March To Glory

Zašto volim ovu stvar? Počinje nekako lagano, snažno i dostojanstveno, i lagano razvija temu u nešto što uzdiže, budi nadu i stvara osećaj pozitivnosti…

E.S. Posthumus - Unstoppable

Ovo mi je jedna od miljenih stvari za trčanje uzbrdo. Ko me poznaje, zna kakve ja uzbrdice volim da trčim i koliko grizem da održim tempo na njima. Unstoppable savršeno opisuje momenat kad krenem da kidam nagore.

Immediate Music - Firebender


Brza, intenzovna, snažna, Firebender je idealan kad hoću da malo razdrmam trčanje i da se poigram sa tempom i prelaskom iz opuštenijeg u brže trčanje.

Thomas Bergersen - Ocean Princess

Ocean Princess je jedna od onih univerzalnih pesama. Možete da je slušate dok trčite brzo, možee je slušati dok trčite lagano. Može vas opusiti, može vas podići. Ženski vokal koji je ubačen uz instrumental je zaista sjajan.

Two Steps From Hell - The Fire In Her Eyes

Najlepše za kraj. Jednom sam stavio ovu pesmu na repeat i trčao 27 kilometara. Mislim da to dovoljno govori koliko volim ovu stvar. Ima sve. Emociju, intenzitet, dostojanstvo, smiruje, uzdiže. Prosto savršeno…

Subota, 8. februar. Mesec dana od ovog datuma ja ću biti na stazi na Adi i trčaću ultramaraton za BELhospice.
Sa obzirom da je na neki način subota bila simbolična, odlučio sam da je provedem i da treniram van Beograda. Destinacija - Novi Sad.
Zašto baš Novi Sad?
Ponekad ne postoji način da se nešto objasni.
Moj poslednji odlazak u Novi Sad je obeležen jednim zaista sjajnim vikendom gde sam pejsovao trkačku saborku na njenom prvom polumaratonu, a potom sledećeg dana trčao sa Aleksandrom Radukinom, takmacem u pretrčanoj kilometraži po zaista sjajnoj ruti.
U Novom Sadu imam dosta prijatelja trkača i to je dobra prilika da ih vidim.
Moja trkačka saborka Maja je pravila kiflice, a to se ne propušta.
Koleginice sa posla su odlučile da me vode na svirku.
Trebalo je da odnesem knjige koje sam prodao u okviru fundraisinga za BELhospice.
Raduka, Bilja i ja smo se dogovarali da zajedno istrčimo 30km.
Sve ovo može da se sklopi u nekakav logički skup, i da se kaže - e zato!
Ali istina je nekako prostija. 
Trčanjem sam naučio da slušam svoje telo, kad da ubrzam, kad da usporim, šta da jedem, koliko da se odmaram. To je fizički deo. 
Ali trčanjem sam naučio još nešto. Da slušam sebe i da više verujem svojim osećajima. A taj unutrašnji osećaj mi je rekao - idi u Novi Sad.

Sam početak treninga nije obećavao. Iako je najavljeno lepo vreme, padala je kiša. I Raduka i Bilja su bili sprečeni da dođu te sam krenuo da trčim sam. Osećao sam blagi umor u nogama, što od prošla dva treninga, što od manjka sna i stresa sa posla. A iskreno, trčati 30 kilometara sam…pa, i nije mi bilo baš sve jedno…
Od hotela Vojvodina gde sam odseo, spustio sam se na Kej i krenuo prema železničkom mostu kako bih ga pretrčao i uputio se ka Petrovaradinu. Iako taj most sam po sebi nije ništa impresivno, sam čin trčanja preko mosta dok je nekoliko desetina metara ispod mene reka kod mene uvek budi neki osećaj slobode i puni me pozitivnom energijom.
Od mosta do Petrovaradina ima neka dva kilometra, a potom počinje blagi uspon na gore, da bi u određenom momentu nagib došao dao 8%. Moglo bi se reći da je to najteži deo rute, da nema činjenice da odatle pogled „puca“ na Novi Sad i sve što treba da uradite je da pružite ruku i imaćete grad na dlanu. Nakon savladanog uspona, staza je manja-više ravna još kilometar, da bi se potom došlo do najuzbudljivijeg dela - protrčavanja kroz tunel i preko još jednog mosta. To je momenat kad odvrćem muziku do maksimuma, prepuštam se talasim adrenalina, pozitivne energije i puštam noge da lete. Iz tunela izlećem na most, preskačući ogradicu i nastavljam da jurim napred. Kiša mi kvasi lice, širim ruke dok trčim i smejem se na sav glas. Momenat kad znam da sam  da sam ispravno postupio slušajući sebe. 

image

Odatle se kilometri nižu a da ih ne osetim, tempo ne opada. Uz put srećem na stazi Goksija, mog imenoprezimenjaka Dragana Ćirića. Anja me zove da mi javi da dolazi u Novi Sad (ako nisi Anja, ne pokušavaj da me zoveš u sred treninga, neću ti se javiti). Pravim i drugi krug na stazi. Na 25tom kilometru sam još uvek svež. Negde oko 27.5km tempo počinje malo da popušta, ali tada nailazi Zoran, još jedan trkač iz BELhospice tima i nastavljamo da trčimo zajedno. Prelazim 29ti kilometar i shvatam da još imam snage. Pojačavam tempo na 4:50 i završavamo 30. kilometar tačno na mestu odakle sam počeo. 
Kiša je odavno stala, ali je ostao svež miris u vazduh. Miris pobede…

Epilog:
Ima ona stara - ako se po jutru dan poznaje… Ima istine u tome.
Majine kiflice su zaista sjajne. Ispratio sam anju na njenu noćnu avanturu pentranja po Fruškoj Gori. Svirka na koju se me odveli Jelena i kolege iz Lagune je bila super. Sledećeg dana sam video Damjana, Raduku, Maju i ostatak društva zajedničkom treningu.
U voz sam ušao sa osmehom na licu i vratio se u Beograd taman na vreme da istrčim trening sa Milicom, šljapkajući po barama u novim patikama…
Miris pobede. Definitivno…

Glavi. Srcu. Strategiji.
Mnogi stručnjaci tvrde da način na koji trčimo i kako treniramo zapravo oslikava način na koji živimo život i percipiramo svet oko sebe i da nas uči o nama samima. Moram priznati da ima istine u tome. Kada se osvrnem na prošlogodišnji šestočasovni ultramaraton, moram priznati da sam naučio svašta o sebi, ali i o samom trčanju ultri.

Sporije je brže
Ovo sam pročitao neke dve nedelje pred samu trku i definitvno mi je zlatno pravilo za trčanje ultri. Bilo da trčite 6, 12 ili 24 sata, nemate zadanu distancu, već vreme za koje morate provesti na stazi. Ne jurcati i rasporediti snagu za vreme cele trke je ključan faktor i definitivno zahteva da dobro poznajete svoje telo, ali i mentalno stanje.

Prijatelj se u nevolji poznaje…
Prošle godine nisam trčao sam, na stazi je pored mene bilo mnogo poznatih lica, a takođe, došlo je i dosta prijatelja da pruži podršku. Definitivno je dobra praksa imati nekoga kod staze. Ivana mi je donosila sok od aloe, i pravila društvo delom staze, Pera, Boki, Darko i Tanjica su takođe trčali samnom. To sve olakšava napor i čini iskustvo prijatnijim. Jedina stvar koju planiram ove godine da uvedem je asistent za presvlačenje. Prošle godine su mi prsti toliko zadebljali u nekom petom satu, da sam izgubio 10-15 minuta kada je trebalo da se presvučem. To možda i nije strašno da svaki dodatni kilometar nije značio i više para za BELhospice.

Nema stajanja!
Još jedna greškica koju sam napravio prošle godine je zastajkivanje da uzmem okrepu. Iako tu nisam izgubio previše vremena, telo mi se hladilo i posle je bilo teže nastaviti trčati. Dakle, ove godine, čaj, banana, supica i ostale stvari će biti konzumirane u brzom hodu…

Promena tempa!
Meni lično, vrlo bitna stvar, kako na ultri, tako i na treninzima, promena tempa mi je pomogla da se ne ušuškam u tempu, uspavam i samim tim trčim sporije i hladim se.

Kriza!
Iako mi je prošlogodišnja ultra bila jedno zaista divno iskustvo, bio bih najveći lažov na svetu kad bih rekao da je sve teklo kao po loju i da nije bilo teških trenutaka. One sitnije sam razbio tako što sam se oslanjao na pozitivne stvari ispred sebe. Preći 21km i proslaviti to kao polutku. Preći 42 i proslaviti to kao maraton. Najgori je bio na nekom 44.km, i to još u momentu kad je Ivana došla da mi opet pravi društvo na stazi. Tad sam joj samo rekao da se skloni od mene, što je ona i uradila. No hard feelings. U tom momentu, bio mi je potreban moj prostor i da nađem neki svoj zen da bih mogao da trčim. Verovatno će je biti i ove godine. Ali znam zašto trčim, znaju i prijatelji koji će tog dana biti samnom i siguran sam da se razumemo u takvim momentima..

Sve je u glavi!
Od kad mi je Anja ovo rekla, ovo je moj moto u trčanju. Kad nešto dovoljno jako želim, znam da ne postoji ništa na ovom svetu što me može zaustaviti i da ću naći način da to i ostvarim.

Dragan vs world
Kada sam prošle godine objavio da ću trčati ultru za BELhospice, bilo je i negativnih, a i poneka zlonamerna reakcija. Ne mogu reći da mi ovo nije smetalo, nisam očekivao takve reakcije od trkača. Ja umem da budem vrlo tvrdoglav, ali ono što mi je drago je to što sam na takve stvari naučio da odgovorim na kulturan način i da iskontrolišem neke svoje prvobitne impulse.

Pao si, ustani!
Jedan od najgorih momenata tokom prošlogodišnjih priprema mi je bio pred poslednji trening pred trku. Prethodnog dana sam doživeo dosta neprijatnih stvari i u nedelu sam na stazu izašao u vrlo lošem raspoloženju. Krenuo sam da trčim, vrteo krugove po Adi, a onda sam samo rekao - E sad je dosta, stani!
I stao sam.
Nisam završio planirani trening, ali zato nisam ni mučio sebe trčeći, a da pri tom ne uživam. Dao sam sebi vremena da se iskuliram i odstranim sve ono negativno što se nakupilo u meni i samim tim mentalno spremniji i jači ušao u trku sledeće nedelje.

Izazov me pokreće! 
Kad sam prošle godine završio ultru, rekao sam – Ok, možda još jedna ultra, ali tek za dve godine. No, eto me opet na stazi 8. marta i to sa još težom trkom. Definitivno sam pomalo lud i osoba koja voli da otkriva sopstvene granice…i potom da ih pregazi ;)
image